Čedomir Pušica: Kako se tukao Brus Li?

Sa Čedomirom Pušicom, vrsnim poznavaocem istočnjačkih veština, razgovarali smo o načinu borbe koji je patentirao miljenik malih ekrana- zvezda filmova „U zmajevom gnezdu“, „Pesnica gneva“ i „Igra smrti“, Brus Li.

Čedomir Pušica: Kako se tukao Brus Li?

Da li ste čuli za džitkundo?  Ako ste ljubitelj najčuvenijeg borca sa malih ekrana, Brusa Lija, onda će vam biti drago da se upoznate sa veštinom koju je patentirao upravo on. O džitkundou smo razgovarali sa Čedomirom Pušicom, vrsnim poznavaocem ovog načina borbe, koji je svoje znanje i iskustvo na parteru sticao je sa brojnim legendama džintkundoa među kojima su dvojica direktnih učenika Brus Lija – Ričard Bustil i Dan Inosanto. Pušica godinama živi i trenira u Italiji i kad god dođe u Srbiju  ne propušta priliku da i među ovdašnjim ljudima širi ovu filozofiju. On je istovremeno i prevodilac, a bavi se i boksom i kik boksom,

Šta je džitkundo?

Džitkundo je veština borbe bez pravila čiji su glavni principi jednostavnost, ekonomija pokreta, tj. da se sa što manje utrošene energije ostvari cilj onesposobljavanja neprijatelja, i nekonvencionalnost, odnosno odsustvo vezanosti za formu. U centru ove veštine i ove filozofije je čovek i svi mogu upražnjavati džitkundo na različite načine s obzorom na svoje predispozicije i psihologiju. Važno je uvek biti korak ispred svog protivnika – umesto čekanja napada, prvi napadaš. Na pitanje šta je džitkundo, ipak je komplikovano odgovoriti. Kada sam jednog od učitelja ove veštine pitao šta je to rekao mi je jednu veliku istinu: „Teško je reći šta je džitkundo, ali je lako reći šta nije“.

Kako ste počeli da se bavite tom veštinom?

Sasvim slučajno, ako je išta u životu slučajno. Posle studija sam napravio dugu pauzu kada ništa nisam trenirao. Život me je bio zaslepio poslom i kafanom (hahaha), što je bio moj jin i jang u to vreme. Mislio sam da nemam vremena ni za šta drugo, a zapravo sam negirao, potpuno nesvesno, veliku istinu, da je u zdravom telu, zdrav duh. Tako sam počeo da opuštam kaiš, da uživam u životu „na zajam“ i došao sam u situaciju da se zapitam kud plovi ovaj brod. Odlučio sam da krenem u teretanu na trening da smršam.Čedomir Pušica: Kako se tukao Brus Li?

Bio je to klub za džitkundo „Mali zmaj“  u mestu u kome živim u Italiji (Mercato San Severino). Oduševio sam se treningom jer mi je sve bilo tako slično kik-boksu kojim sam se ranije bavio. Odlučio sam da počnem i od tada se zaljubio u ovu veštinu i filozofiju.

I dalje se bavite kik-boksom, ali i boksom. Da li su ta tri sporta slična po nečemu?

Da, treniram pet puta nedeljno, a nekad i subotom. Kik-boks i boks su mi jednako strast. Ono čega u tim sportovima nema, a postoji u džitkundou, jesu borbe na parteru, zabranjeni udaraci, poluge… U svemu ovome, pronalazim vreme da povremeno treniram i druge veštine, kao što su kali (eskrima), krav maga, razni „combatives“, MMA, ali zaista u vrlo malom obimu. Po mom mišljenju, čovek treba da bude otvoren i da proba razne stvari.

Koliko je ova veština odomaćena u Srbiji? Postoje li kod nas klubovi u kojima se može trenirati?

Džitkundo nije rasprostranjen u Srbiji, iako ima nekoliko klubova u kojima se trenira. Verujem da bi najbolje bilo da zainteresovani izvrše pretragu na internetu i odaberu školu, probaju, vide da li im se sviđa i nastave da treniraju. U suprotnom, uvek mogu naći obilje sjajnih kik-boks klubova, i sličnih disciplina. Bitno je trenirati. Moram da naglasim da džitkundo nije takmičarski sport, već se trenira u cilju zaštite sebe ili drugih od eventualnog napadača ili grupe napadača na „ulici“. Radi se o veštini bez pravila u kojoj je sve dozvoljeno i gde se zaista radi o preživljavanju. Naravno, sve u okviru zakona.

Kako vi promovišete džitkundo kod nas?
Budući da živim i treniram u Italiji, moje aktivnosti u Srbiji svode se na povremene treninge sa zainteresovanima kada dođem u zemlju. U međuvremenu, aktivan sam na društvenim mrežama, posebno na Fejsbuku i trenutno radim na tome da se sa što više ljudi upoznam, treniram, i da jedni od drugih naučimo nešto. Trebalo bi da svi budemo jedna velika porodica sportista i da u stvarnosti pokažemo ono što mnogi uspevaju samo na „papiru“ – poštovanje i skromnost. U ljudskoj je prirodi, međutim, da na onog drugog gleda kao na konkurenta i da želi da bude sam, jedini i najbolji. A borilačke veštine uče nas i nečemu mnogo važnijem, a to je filozofija- postavljanje dubljih pitanja o sebi, o drugima. Istrajnost, strpljenje, briga o drugom, pomaganje drugima, mudrost. Na kraju, najbolji će uvek izaći na površinu.