Jokić

Nikola Jokić – centar sa vizijom beka

NIkada u Srbiji nije bio potreban poseban razlog da se noću ostane budan da bi se pogledala neka utakmica NBA, osim što ga je pružala sama košarka. Ipak, neuporedivo je lepše kada na parketu postoji neko za koga punim srcem možemo da kažemo: “On je naš!“.
Posle povlačenja Peđe Stojakovića, tog dodatnog razloga nije bilo, sve do prošle godine i odlaska Nikole Jokića u Denver. Od tada, bdenje uz utakmice najbolje košarkaške lige na svetu se podnosi mnogo lakše, čak i kada ujutro sledi novi radni dan!
Jokić je zasenio mnogo iskusnije srpske košarkaše, bar kada su godine i status u evropskoj košarci u pitanju, Marjanovića i Bjelicu koji takođe igraju u NBA. Proglašen za trećeg najboljeg rukija u sezoni 2015/16, mladi Somborac je svojom igrom u jednom trenutku naterao trenera Denvera Majkla Malouna da ne može da zapamti imena takvih početnika u NBA kakvi su Kristaps Porzingis, Entoni Taunz ili Džalil Okafor, a da već u sledećem izjavi kako bi ga najradije usvojio!
Ali, nama nije bio potreban Maloun da nam ukaže na to da Jokić, pored svih onih vrhunskih košarkaških kvaliteta, poseduje i one mnogo važnije, a to su ljudski. Jedna od tih osobina kojom se odlikuje svaki dobar karakter mu je i dopustila da pusti suzu kada je video kakav su mu doček priredili njegovi sugrađani kada je u Sombor doneo srebrnu medalju sa letošnjih Olimpijskih igara.

Jokić
Mnogi su skloni da Nikolu Jokića porede sa Vladom Divcem, jednim od prethodnih razloga za košarkaške “bele noći“ u Srbiji. Nema potrebe pisati previše o Divčevoj karijeri i košarkaškom značaju, ali uz sve sličnosti, možda bi trebalo navesti i dve razlike koje idu u prilog tezi da se pred Jokićem nalaze ostvarenja možda i blistavije nego što ih je imao slavni prethodnik.
Prva leži u činjenici da je Divac u svojim NBA počecima imao pomoć Medžika Džonsona, što je najidealnija moguća situacija za jednog centra početnika, pored toga što je dobio priliku da igra u Lejkersima.
Druga je da Jokić nije preko bare otišao iz jednog od dva najveća srpska kluba, Partizana ili Crvene Zvezde, već iz Mege, pa su samim tim i “fanfare“ bile mnogo tiše, a on na plećima nije imao nikakvo klupsko nasleđe koje zbog kojeg bi osetio pritisak dokazivanja bilo kome ili čemu. Osim svojoj ljubavi prema košarci, naravno.
Na prvi pogled, nekom manje upućenom ljubitelju košarke (ima li u Srbiji uopšte takvih?) bi moglo da bude malo nejasno kako je mladić iz Sombora tako brzo uspeo da se prilagodi zastrašujućem ambijentu NBA – treba li u tom smislu da pominjemo imena koja svakodnevno izlaze na parket u ovoj ligi. Šta sve mogu ta imena, imali smo prilike da vidimo letos u Riju i u okršajima sa Teodosićem i ostalim Orlovima.

Jokić je skočan, ali ne i nebeski letač. Pokretljiv je, ali ne i eksplozivac. Visok je, ali od njega ima veliki broj viših. Dakle, gde treba tražiti razloge zbog čega Nikola i u novoj sezoni, iako je najavljeno da neće imati mesto u prvoj postavi, ipak zauzima mesto u petorci Denvera?
Pre svega u raznovrsnosti igre i košarkaškoj inteligenciji. U sposobnosti da koševe postiže iz neposredne blizine, sa poluodstojanja ili iza linije za tri poena; podjednako dobroj igri leđima ili licem ka košu; odličnom trčanju preko celog terena; “lepku“ na prstima; i naravno, fenomenalnom pregledu igre.
Zbog ovog poslednjeg neke njegove asistencije podsećaju na Teodosićeve, a bolje poređenje od toga zaista ne treba. Uostalom, kada neka ekipa ima centra sa vizijom beka koji je u stanju da u trenutku “izmisli“ dodavanje i kome je u nekoliko navrata nedostajala po jedna ili dve asistencije do tripl-dabla, sasvim je razumljivo zbog čega mogućnost da Denver u narednim godinama gradi tim oko Nikole Jokića, postaje sve verovatnija.
Naravno da bi isto moglo da se konstatuje i za košarkašku reprezentaciju Srbije, jer kada neko sa 21 godinom dobije nadimak Čiča (Joka), jasno je kakvom košarkaškom inteligencijom raspolaže ovaj mladi Somborac, kao i da je ona njegovo glavno oružje u bici sa grmaljima ispod obručeva.
U ovom tekstu se nismo i nećemo preterano baviti statistikom, ali treba reći da je srpski centar u ovom delu sezone ostvario napredak u praktično svakom parametru u odnosu na prošlu godinu. Izjednačio je rekord u broju poena na utakmici (27), popravio lični rekord na 15 uhvaćenih lopti, a do prvog tripl-dabla nije došao samo zbog jednog dodavanja manje.
I dok televizori u Srbiji osvetljavaju sobe u sitnim, noćnim satima, da se podsetimo jednog opisa slavnog Lerija Birda za koga su rekli “ On ne može da trči, on ne može da skoči, ali on je NEZAUSTAVLJIV!“, a koji savršeno pristaje Nikoli Jokiću.