Kazino

Pobedi kazino

 

Opštepoznata stvar je da svako ko uđe na vrata kazina, ima ideju da je to baš njegov dan. Taj veoma optimističan način razmišljanja se jako teško menja, a ljudi su jednostavno uvereni da će kroz ta ista vrata da izađu kako pobednici, odnosno kao dobitnici. Da misle drugačije ne bi ni ulazili.
Međutim, u stvarnosti nije uvek tako, čak ni blizu, pa većini ostane samo sećanje na dobar provod i zabavu. Ipak, postoje i oni kojima je uspevalo da reše ”problem” tako da novac na volšeban način završi u njihovim džepovima. Bilo da je u pitanju inteligencija tih ljudi, sposobnost računanja, puka sreća, ili uspešno pribegavanje ”sumnjivim”radnjama”, oni nemaju nameru da napuste kazino bez bilo kakvog profita.
U januaru 1995. godine Rid Meknil je dobio ”monstruozni” keno džekpot u Bali Park Kazinu u Atlantik Sitiju u vrednosti od 100 hiljada dolara. Sve bi bilo u redu, ali pojavila se sumnja pošto Rid kod sebe nije imao nikakvu identifikaciju. Zahtevao je isplatu u kešu i čak nije delovao ni naročito uzbuđen zbog velikog dobitka.
Po zakonima države Nju Džersi, svaki dobitak preko 35 hiljada dolara mora da bude overen od državne uprave koja je zadužena da nadgleda igre na sreću. Kada su službenici stigli na lice mesta sa Ridom su zatekli i Rona Harisa koji se predstavio kao prijatelj. Kasnije se ispostavilo da je Haris kompjuterski tehničar u komisiji za kontrolu takvih igara i to u državi Nevada. Haris je uspeo da pobegne a službenici uprave su u hotelu pronašli sofisticirani uređaj kojim je ovaj ”pametnjaković” uspeo da kontroliše mašine u kazinu.
Jedan od najpoznatijih slučajeva ”pobeđivanja” kazina je primer studenata sa čuvenog MIT univerziteta o kom su pisane knjige i snimani filmovi.
Sve je počelo sredinom devedesetih kada je grupa briljantnih studenata odlučila da upotrebi sisteme zasnovane na statistici, da bi ”zaradila” novac na igri blekdžek. To im je i polazilo za rukom u narednim godinama. ”Osnivači” grupe su čak primali i druge studente među njih koji su morali da prođu rigorozne testove, čak su postojali i flajeri koji su kružili po univerzitetskom kampu. Praktikovala se i obuka koja se sprovodila kroz treninge, a ideja koja nije nova, sastojala se u tehnici brojanja karata koja je igraču davala određenu prednost.
Ljudi su to pokušavali i ranije, ali je ova mlada i organizovana ekipa celu stvar podigla na viši nivo. Treninge su sprovodili danima i mesecima pre nego što bi nekog pustili u kazino, a probne varijante su izvodili u zatvorenim kockarskim krugovima. Dešavalo se da u toku jednog vikenda zarade i do 400 hiljada dolara. Put ih je odveo čak i u Evropu gde su takođe imali uspeha. Problem se pojavio kada su postali prava legenda zbog čega su ubrzo i originalni članovi napustili družinu. Posle još nekog vremena svi su saznali za njih i cela stvar je morala da prestane da postoji. Pretpostavlja se da su za svega par godina ”rada” ostvarili profit od preko 5 miliona dolara.
Kada smo već spomenuli brojanje karata, postoji čovek za koga se tvrdi da je ”otac” takvog načina varanja u kartama, ako je uopšte pravi naziv za tu tehniku varanje, a on se zove Edvard Torp. Profesor matematike koji je imao doktorate iz fizike i matematike, ne samo da je bio uspešan u praksi, već je on taj koji je izmislio originalni sistem. Zanimljivo je da o kazinima i kockanju nije znao ništa dok ga prijatelj nije odveo u na mesto ”zločina” gde je igrajući blekdžek shvatio da postoji način da igrač uz pomoć matematike stekne značajnu prednost. Igru je proučio koristeći opremu univerziteta gde je radio (kompjuter koji je tada bio veličine sobe) i shvatio je da postoje načini da igrač uvek ima između 1 i 5 posto prednosti ako dobro ”broji” karte i ulaže novac.
Kada je krenuo u ”posao” njegov običan vikend je bio težak oko 70 hiljada dolara. Interesantna stvar je da do tada tehnika brojanja karata nije bila poznata, tako da su u kazinima kada je primećeno da dobija velike iznose bili uvereni da je varalica. Problem je bio što ništa sumnjivo nisu uspevali da vide i dokažu iako su pomno proučavali čak i video trake sa njegovom igrom. Na kraju su ga zamolili da više ne dolazi jer je jednostavno previše dobijao. Tada se takva ”molba” nije odbijala. Autor je knjige ” Pobedi delioca”, koja je postala bestseler a kasnije je napisao i prošireno izdanje sa svim pojedinostima upotrebljenog sistema.
Gonzalo Garsija Pelaho je Španac koji se oprobao u jednom drugom polju, a to su ruleti. Bio je muzički producent tokom osamdesetih, a u narednoj deceniji je postao prvi čovek koji je uspešno eksploatisao čudesni točak ruleta. I ta se matematika zasnivala na pretpostavci da svaki rulet ima individualnu karakteristiku zbog koje se kuglica češće zaustavlja na određenim brojevima, što će reći da nisu svi ruleti isti. To odstupanje je minimalno ali dovoljno da neko kao Garsija uoči svoju šansu za dobitak. Počeo je u Španiji tako što bi odabrao rulet, zatim beležio rezultate i na kraju te rezlutate podvrgavao kompjuterskoj analizi. Kada bi posle mnogo vremena potrošenog na analize rešio da uloži novac, ostvarivao bi prednost od čak 15 posto što je rezultovalo lepom zaradom. Menjao je kazina u Španiji kada bi posumnjali na njega a na kraju je stigao i u Las Vegas. Kada se povukao iz razloga jer je već postao poznat, bio je bogatiji za oko milion i po dolara na računu u banci. Jedan kazino je pribegao i tužbi koja je glatko odbijena jer Garsija nije koristio ništa osim svoje pameti i kompjuterskih analiza.